„На хиљаду разних језика, у најразноличнијим условима живота, из века у век, од древних патријархалних причања у колибама, поред ватре, па све до дела модерних приповедача која излазе у овом тренутку из издавачких кућа у великим светским центрима, испреда се прича о судбини човековој коју без краја и прекида причају људи људима. Начин и облици тога причања мењају се са временом и приликама, али потреба за причом и причањем остаје, а прича тече даље и причању краја нема. Тако нам понекад изгледа да човечанство од првог бљеска свести, кроз векове прича само себи, у милион варијаната, упоредо са дахом својих плућа и ритмом свога била, стално исту причу. А та прича као да жели, попут причања легендарне Шехерезаде, да завара крвнике, да одложи неминовност трагичног удеса који нам прети, и продужи илузију живота и трајања”. (Андрић, О причи и причању)
Овим ријечима је наш славни Нобеловац говорио о човјековој потреби да искаже своју судбину, своју историју и сврху свог постојања.
26. октобра 1961. године донесена је одлука о додјели Нобелове награде из области књижевности Иви Андрићу. Поред Андрића, у најужем избору су били и енглески писци Лоренс Дарел и Грем Грин, Американац Џон Штајнбек и Италијан Алберто Моравија.
Андрић је у Штокхолм стигао 5. децембра, а свечана церемонија додјеле Нобелове награде за 1961. годину у области медицине, физике, хемије и књижевности, одржана је 10. децембра у дворани Концертне палате Шведске академије. Андрић је 17. маја 1962. године 50% динарског износа примљеног на име Нобелове награде покланио у сврху унапређења библиотекарства.
И ученици ОШ "Иво Андрић" - Ђулићи низом различитих активности обиљежавају ову значајну годишњицу, посебно имајући у виду да име нашег јединог Нобеловца носи и ова школа.
