ЛИТЕРАРНА СЕКЦИЈА

ЛИТЕРАРНА СЕКЦИЈА

Школска година: 2022/2023.

Чланови секције: 

Сања Симић 9/1

Анђела Зорановић 8/1

Јелена Недић 7/1

Анастасија Бјелчевић 7/1

Ивана Кљечанин 6/1

Магдалена Ристић 6/1

Анђела Вуковић 6/2

Ана Бјелчевић 6/1

Анђела Спасојевић 6/1

Литерарни радови:

ДИЈЕТЕ

Дијете је једно чаробно биће,

Оно се буди чим свиће.

Оно одмах све од себе даје

И никад се не предаје.

 

Брзо себи пријатеља нађе,

За тренутак у игру зађе.

Оно је само игра и радост,

Оно је баки нова младост.

 

Оно прича да се чује гласно,

Оно што каже чује се јасно:

„Сањам о миру! Мислим на срећу!

Радујем се птичици и игри у цвијећу!“

 

Оно је поклон свакој мајци,

Оно је украс свакој бајци.

Дјетињства се сјећаш и кад прође младост,

Јер је дијете срећи нова радост

ИВАНА КЉЕЧАНИН 

6/1

 

ДЈЕЦА

 

Дјеца су радосна и млада,

Пуна су жеља и пуна рада.

Знају да је важно стицати знање,

Али знају истицати и радовање.

 

У свијету има различите дјеце,

Али сва имају право на срећу,

Право на љубав, право на знање,

На здравље и напредовање.

 

Дијете је украс овоме свијету,

Зато желимо срећу сваком дјетету.

Нашем свијету треба мира,

Да дијете нико не дира.

 

Свако дијете је свијет за себе,

Дијели љубав, знање, игру и срећу,

А тада најљепше успомене

У његове снове долијећу.

МАГДАЛЕНА РИСТИЋ

6/1

ДЈЕЧИЈА РАДОСТ

 

Подијелити знање, љубав и срећу,

Исто је као да си дао

Своје највеће благо у врећу.

Ако имаш млађег брата или секу,

Са њима подијели знање, љубав и срећу.

 

На нашој планети има пуно дјеце,

И сви желе знање, љубав и срећу.

Дјеца, као што смо ми, повјеравају се мајци,

И повјеравају јој љубав и тајне, баш као у бајци.

 

Имам симпатије и тајне многе,

Вјерујем породици, вјерујем мајци,

И живим као у некој бајци.

 

Имам брата, имам срећу,

Имам породицу највећу!

АНА БЈЕЛЧЕВИЋ

6/1

ДРУГАРСТВО

 

Када друга имаш,

Тада некога у свој живот примаш.

Обећаш му

Да ћеш бити вјеран друг.

Не дозволи да га изгубиш,

Јер онда све иде поново у круг.

Када друга немаш,

Тужно и усамљено изгледаш.

Када нађеш доброг друга,

Ту је љубав вјечна и дуга.

Ту дође и која симпатија,

Али је другарство прича другачија.

Црвена боја подсјећа на дивоту,

А другарство на доброту.

Увијек требаш добар бити,

Па  срећу, љубав и другарство

Са другима подијелити.

ЈОВАНА РИСТИЋ

6/1

 

ЈЕСЕН

Хладна јесен стиже,

Све ближе и ближе.

Жуто лишће носи

И тиме се поноси.

Тада воће зрије,

Ништа није као прије.

Када јесен дође,

Ђак у школу пође.

Тако јесен сама

Доноси радост и нама.

ЈЕЛЕНА НЕДИЋ

7/1

ЉУБАВ, СРЕЋА И ЗНАЊЕ

 

Зар љубав разликује ноћ и дан?

Кад се пробудиш – видиш да није сан.

У љубави никада не можеш бити сам,

Зато: не дај да те мржња стави у свој рам.

 

Срећи се насмијеши, нека сија у теби,

Не дај тузи ни близу себи,

Пусти срећи да те води на далеке путе,

Она је спас за ове дане љуте.

 

Знање подијели, прими и наслиједи,

Уради школске обавезе па онда сједи.

Јер, како се може одморити неко,

Ко знање није с напором стек'о?

 

Љубав према нечему мораш наћи,

Знај да ћеш, уз мало среће, увијек се снаћи.

Не заборави да учењем стичеш знање,

А љубав, срећа и знање – то је твоје имање!

САЊА СИМИЋ

9/1

СУНЦЕ

 

Изнад нас нешто сија,

То је сунце као илузија.

 

Облаци га заклањају,

Пријатељству поклањају.

 

Оно у јесен ријетко сија,

Али, кад засија, свима прија.

 

Свима снагу даје,

И вјечно ће да траје.

 

Сунце нас воли, оно нам прија,

Оно је права илузија.

 

АНЂЕЛА СПАСОЈЕВИЋ

6/1

Школска година: 2020/2021.

Сања Симић

Неда Јотановић

Марија Гачић

Школска година: 2019/2020.
Чланови секције:
- Неда Јотановић 8/2
- Марија Гачић 8/2.
- Сања Симић 6/1.
- Лејла Бегић 6/1.
- Божана Алексић 7/2.
- Теодора Касаповић 9/2.

Литерарни радови писани поводом "Дјечије недјеље", октобар 2019.

МОЈА СЕДМИЦА, МОЈА ГОДИНА

Сваки дан идем у школу

и не заборављам књиге на свом столу.

Ујутро се рано будим,

у школи се много трудим.

Субота и недјеља су викенд прави,

проводим их с другарима у игри и забави.

Али кад узмем књигу у руке,

заборавим и одмор и све  муке.

Моје седмице су сунчане и радне,

зато не волим ни киша да често падне.

Кад учим и редовно задаћу радим,

као да знање читаве године садим.

О дјеци желим да сви стално брину:

родитељи, школа, другари;

сви да разумију шта су дјеца,

сваке године, дана и мјесеца.

                                 САЊА  СИМИЋ 6/1.

(Рад награђен на конкурсу Министарства омладине, породице и спорта у Влади РС - 1. мјесто)

Моја седмица, моја година

 Моја је душа чиста,

Ја сам безбрижна ласта
Што само искреношћу блиста.

Чио и ведар дјечији осмијех

И очи пуне сјаја,
Испуњавају ме топлином,

 А срце постаје пуно нестрпљивих дрхтаја.

Зато нек се дичи и поноси
Свако дијете што лепршав има ход,
Нека лебди и ужива у дјетињству
Као да га лаган повјетарац носи.

Нас само радост красити треба,
Јер осмијех ће нас бранити,

Сваког тренутка и године,

Од сваке невоље која вреба.

Свој дан свако дијете има,

А за њега сви треба да се боре,

Јер нема љепшег блага од дјетета

Што слободно и весело планетом шета.

И зато,

Нек запамти свако дијете:

На нама лежи будућност планете.

                                               Неда Јотановић 8/2.

Моја седмица, моја година

Дјеца треба да одрастају,

да имају мир,

да у души осјете

радости вир.

Да се веселе

и осјете срећу у души,

да се њихово право

никада не угуши.

Свака година

дјечији има дан,

а то је њихов

највећи сан.

Дјечија права треба да се знају,

да се његују и чувају.

Волимо наша дјечија права,

јер то у срцу срећу ствара.

А срећу свако дијете треба да има,

то рецимо наглас,

свуда и свима.

                                     МАРИЈА ГАЧИЋ 8/2.

Школска година: 2018/2019.

Чланови секције:

- Марија Гачић

- Неда Јотановић

- Теодора Касаповић

Школска година: 2017/2018.

Чланови секције:

- Теодора Касаповић 7/2
- Николина Симић 7/3
- Марија Гачић 6/2
- Неда Јотановић 6/2
- Јована Драганић 6/2
- Саша Арсеновић 6/1
- Габријела Шајиновић 6/1
- Огњен Николић 6/1.

"Страдања и сјећања на невине жртве

у концентрационом логору Јасеновац"

Тих дана Сава је била лијепа. Мирно је текла и шапутала о дјечијим осмијесима и несташлуцима својих таласа. Поред ње су расле врбе, тополе, цвијеће... Небо су испуњавале птице и плави облаци. Радост се осјећала свуда.

А онда се све промијенило. Небо је постало тмурно. Врба је спуштала своје гране све ниже и дохватала таласе који су били хладни и оштри.

Небо је почело да плаче. Ријечни таласи су постали гомила суза. Врбе и тополе су осјећале велики терет на својим гранама. Боје су се промијениле. Све је постало некако сиво, црно и црвено.

Бол је трчала, а туга га стизала. Осјећања као да су нестајала. Нестајао је и живот, гасили су се трептаји, а Сава је носила бол и тугу.

Текла је Сава, текло је вријеме, текла су сјећања.

Нису се скамениле успомене. И у нама, данас, далеко иза тог времена, буде се сјећања. Видим ријеку, врбу, тополу. Слушам и данас њихова свједочанства о великом страдању и још страшнијим временима. Опомињу нас да памтимо.

Сава је и данас лијепа. Њене таласе дотичу неке нове врбе, а сјећања нас упозоравају да  памтимо и праштамо.

                                                   МАРИЈА  ГАЧИЋ 6/2.

(Рад награђен на конкурсу РПЗ РС и Меморијалног центра "Доња Градина" - 3. мјесто)

РЕПУБЛИКА СРПСКА

Република Српска

Наше је благо,

Наше је царство

И наше богатство.

Република Српска

Земља је богатих  вода,

И равница  непресушног рода.

У њој је много шума,

Дрвећа,

У њој је много

Разнобојног цвијећа.

Република Српска

Добила је име

Да се мој народ  поноси њиме.

Република Српска,

Лијепа и мила,

Шири нам своја

Велика крила.

Републико Српска,

Чуваћу те свим срцем својим,

И чуваћу те

Док постојим!

                   Марија Гачић 6/2.

ПРЕД  ИКОНОМ  СВЕТОГ  САВЕ

Ја сам Хиландар. Стар, оронуо, али вјечан. Уздижем се према небу и Богу. У мени иконе и мирис тамјана, у мени тајанствена тишина коју прекида звук звона и шапат молитве.

У својим одајама чувам сјећања на монахе, градитеље, узоре и просветитеље. Они који ме саградише највише свјетлости мени донијеше. Син Растко и његов отац Немања, Сава и Симеон, постали су вјечност, баш као и ја.

У мојим одајама иконе. Старе, пожутјеле, нагорјеле. Али вјечне. Красе моје зидове и свједоче о временима прошлим, а  упућују на будућност.

Једна од икона, Савина, понекад необично засвијетли и позове да слиједимо светитеља. Говори и без ријечи. Указује на лик нашег вјерског и народног вође. Његовим корацима одлазимо у прошлост и корачамо у будућност. Посматрамо манастире, цркве, болнице, школе... Све подсјећа на њега и његово дјело.

Пред иконом Светог Саве молимо се да његов рад не буде узалудан, да његов народ и црква опстану, да чувају све вриједности које је Сава његовао.

У својим, хиландарским зидовима, чувам иконе. Али оне нису само ту, испред мене. Налазе се испред свих људи који се искрено моле и искрено желе да вјера и љубав побјеђују. А икона Светог Саве највише на њих упућује!

                                                                                                ТЕОДОРА  КАСАПОВИЋ 7/2.

                           (Рад награђен на конкурсу СПКД "ПРОСВЈЕТА" Теслић - 3. мјесто у категорији ученика од 6-9. разреда)

ПРЕД  ИКОНОМ  СВЕТОГ  САВЕ

Испред иконе Твоје

сва дјеца радосно стоје,

за Тебе и Теби се моле,

са лицем ведрим и пуним наде

настављају Твоја дјела да граде.

Свака школа Тебе слави,

будиш срећу у дјечијој глави,

српска црква Тобом се поноси

и Твоје име носи.

И химна је Теби посвећена,

вјером и љубављу позлаћена,

свима нам  узор даје,

а наша љубав према Теби

бесконачно траје!

Бљеском доброте

икона Твоја

на сваком лицу буди дио љепоте,

а у срцу – дашак хришћанске топлоте!

                               НЕДА ЈОТАНОВИЋ 6/2.

ПРЕД  ИКОНОМ  СВЕТОГ  САВЕ

Љубав

је ријеч за твој поглед,

љубав је ријеч

за нашу вјеру,

љубав је пјесма

твојих

и наших

времена.

Из погледа твог

извире

свјетлост

и наду буди.

Склапам руке

и кажем:

хвала за јуче,

данас и сутра,

које нам твоја

икона нуди.

И зора кад заруди,

и подне кад прође,

и вече кад стигне,

у погледу мом,

у мислима мојим,

заувијек -

будимо људи!

ГАБРИЈЕЛА ШАЈИНОВИЋ 6/1

ЗАПАМТИТЕ! МИНЕ ЕКСПЛОДИРАЈУ НА ДОДИР

Свако мора добро да пази

Да на мину не нагази,

Да не осјети њен додир,

Да не гледа њен пир.

Свака мина зна да буде

Опасна за живот и за људе.

Испред, иза, поред нас,

Она ћути, чека да се чује и њен глас.

И теби нанесу муку,

Кад ти разнесу ногу ил`  руку,

Ил` додиром хоће нама

Да проспу крв по ногама.

Запамтите:

Мине нису фине,

Експлодирају на додир

И уништавају наш мир!

САША АРСЕНОВИЋ

6/1.

ЗАПАМТИТЕ! МИНЕ ЕКСПЛОДИРАЈУ НА ДОДИР

Остатака из прошлости је много,

Неки су страшни као чудовиште дугоного!

Мине су једне од њих,

Нарочито оне из ратова посљедњих.

Додиром експлозија креће

И није потребно кораке правити веће

Да би се стигло до несреће.

Њихове посљедице непредвидиве су, знајте!

И зато запамтите - увијек се добро чувајте,

Непознате просторе и ствари избјегавајте,

И другима о нађеним минама испричајте.

Чини се да је минско поље ријетко  врло,

Али још увијек није изумрло,

Па  сваког тренутка нечији живот страда

Због туђег злорада.

И зато:  опрез нек увијек влада,

И све мине нек савлада!

НЕДА  ЈОТАНОВИЋ

6/2.

Литерарни радови писани поводом 230-годишњице рођења Вука Стефановића Караџића (новембар 2017)

У  СУСРЕТ  ВУКУ

Ево, сада, Вуче,

Помоћу твојих слова

Ствара се пјесмица нова.

Сва слова поредана у азбуци

Уче се и у мојој школици.

У сусрет ти увијек идемо,

И на том путу

Много знања примамо.

Српски народ

У срцу те носи

И ћирилицом твојом увијек се поноси.

О теби много знамо

И драго нам је

Што те и данас имамо.

Слава твоја у кућу нам леже

Да нас са братским народима

Повеже.

Хвала Ти, Вуче,

Што народ наш

Извуче из мрака

Па сијаш као сунчева зрака!

МАРИЈА ГАЧИЋ

                 6/2.

У  СУСРЕТ  ВУКУ

6. новембра рођен је борац,

Азбуке наше чаробни творац.

1787. године рођен си ти

И рођендан твој

Увијек ћемо славити.

Љепоти нашега језика

Ти си пут отворио.

За труд се твој надалеко чује,

Јер гласови наше азбуке

На све стране брује.

Азбуку нашу ти си створио

И захвалност нашу добио.

Твој лик препознаје се свуда,

Сија и сијаће као златна руда.

НЕДА ЈОТАНОВИЋ

                         6/2.

У СУСРЕТ ВУКУ

Од времена Вука

Наста данашња азбука.

О Вуку пуно знамо,

Срећни смо што га имамо.

У сусрету са Вуком

Богатији смо знањем,

И његовом азбуком.

И неке школе

Носе Вуково име,

И поносе се тиме.

Вуче,

Ову пјесму твојим

И нашим словима пишем,

И никада не желим да је бришем!

                                   САША АРСЕНОВИЋ

6/1.

У  СУСРЕТ  ВУКУ

Захвални смо теби, Вуче,

На свим словима

Које си створио

Да би нас и  сву дјецу разговорио!

Сва твоја азбука, сва слова,

Била она стара или нова,

Дио су и наших живота,

Наша су будућност и наша топлота.

Азбуком нашом

Стваране су ријечи, пјесме, приче...

И  наше знање и твоје стваралаштво

Из слова ових  ниче.

           ЈОВАНА ДРАГАНИЋ    6/2.

Литерарни радови писани поводом ДЈЕЧИЈЕ НЕДЈЕЉЕ (октобар 2017)

ПЈЕСМА ДЈЕЧИЈЕГ СВИЈЕТА

Широм дјечијег свијета

Рађа се празник дјетета

И пријатељство цвјета

Лети дјечија пјесма

Око свијета

Као пчелица око цвијета

Игра, пјесма, дјечија срећа,

Буде развој

Раног цвијећа

Весела дјеца пјевају

И у зеленом шумском гају

И љубав према дјеци расте

Као лет

Мале срећне ласте

Дјеца воле пјесму, шалу,

Али и приче

За дјецу малу

                                                    МАРИЈА ГАЧИЋ 6/2.

ДИЈЕТЕ

Дијете је дијете,

Чујте свијете,

Љепотом и пјесмом

Обасјава планете.

Кад­­' се дијете смјешка,

Ил­' кад' се игром креће,

Љубав и њежност

Покривају планете.

Зато,

Чујте свијете,

Најљепше је бити

ДИЈЕТЕ!

                                                             ГАБРИЈЕЛА ШАЈИНОВИЋ 6/1.

ДЈЕЦА

Широм овог свијета

Пријатељство цвјета.

Дјечија је машта

К'о бакина башта.

Кад се чује дјеце звук,

На чује се чак ни вук.

Њихово пријатељство је важно,

Па не смије бити лажно.

С друговима треба да се видиш

И њих не треба да се стидиш.

                                                     САША АРСЕНОВИЋ 6/1.

ДЈЕЧИЈА РАДОСТ

Дијете је радост

Пуна маште,

Дијете је игра

Из наше баште.

Дјечија срећа

Кључ је радости сваке,

А осмијех дјечији

Од самог злата

Је вреднији.

Мио и драг

Дјечији је глас,

Као код младе

Пшенице клас.

                                                                                    НЕДА ЈОТАНОВИЋ 6/2

ДРУГАРСТВО

Другарство је нешто

Најљепше на свијету.

Дијелиш своје приче,

Мисли или тајне

Особама које волиш

Највише на свијету.

Проводиш вријеме

Заједно са њима,

И то је нешто

Најљепше на свијету.

Дјеца су благо свијета,

Са њима уживаш и играш,

И забављаш се

У свијету дјетета.

                                                         ЈОВАНА ДРАГАНИЋ 6/2

Школска 2016/2017. 

Чланови секције:

- Лидија Малић

- Дајана Долић
- Теодора Касаповић
- Николина Симић

ПРЕД ИКОНОМ СВЕТОГ САВЕ

Хиљаде руку диже се смјело,

Хиљаде гласова у Цркви кличе,

Хиљаде звијезда трепери весело

И хиљаду се људи ка теби миче!

Молиш се за добро народа свога,

Воли те свако српскога рода!

Пред иконом твојом свак је сигуран,

Под окриљем твојим народ је спокојан!

Благословио си вртове и школе,

Зато те дјеца највише воле!

Ти заустављаш гријех и незнање,

а чуваш искреност и кајање!

Пред иконом твојом народ се моли,

Пред њом је сигуран и вјечан.

Вјера у тебе никада неће стати,

За тебе ће се и у будућности знати!

ТЕОДОРА КАСАПОВИЋ   6-2.

(рад награђен на конкурсу СПКД "ПРОСВЈЕТА" ТЕСЛИЋ - 1. награда у конкуренцији ученика од 6 - 9. разреда)

ПОРОДИЦА НА ПРВОМ МЈЕСТУ

Бољег пријатеља нећу наћи

од породице своје,

она је на првом мјесту,

дио је љубави моје.

Нема ми важнијег бића

од браце мога,

иако више није беба,

он ми поклања осмијехе

 до самога неба.

Чини ми се да ниједна школа

не даје савјете боље

као што то чине ријечи

мајчице моје.

На свијету овом

нема бољег заштитника

од тате мога:

у њему увијек  видим побједника.

И сека моја

доноси радост сваком лицу:

тако и она

чува породицу.

                                                                                              ЛИДИЈА МАЛИЋ

                                                                                                                                    9/1.

ПРЕД ИКОНОМ СВЕТОГ САВЕ

           Стојим пред иконом Светог Саве и слушам причу -  вјечиту, недовршену и истиниту. Не, то није бајка, то је стварност наше прошлости, садашњости и будућности.

            Свети Сава је наша вјечита прича, никад до краја испричана и завршена.

Биографија Светог Саве је и биографија цијелог српског народа. Он је „најљепше српско дијете“, највећи просвјетитељ, највећи дар који је потекао од Бога и наш највећи дар Богу.

          И као дијете, као Растко, као син и као насљедник, био је другачији од осталих. Посветио се вјери која је била јака и пуна искрености и доброте. И сам је постао такав – љубитељ правде, слободе, монах чија су одрицања довела до сазнавања правих људских и божанских вриједности. Те праве вриједности он дарује свом народу и оне блистају из његове иконе.

         Духовни и свјетовни вођа, помиритељ, вјероучитељ, просвјетитељ, учитељ... Све те особине зраче из његових очију. Спајају времена и подсјећају нас на њега – Светога Саву, првог српског архиепископа.

Пред моштима и иконом Светога Саве болесни су се осјећали боље, они који су гријешили осјетили су кајање, а они који нису знали гдје су -  угледали су прави освијетљени пут.

            Љубав и дивљење према Њему су многи опјевали и испричали у пјесмама и причама. На корицама једне такве књиге која није затворена стоји „Химна Светом Сави“. Преноси се са кољена на кољено, а звук њених стихова трепери и из иконе пред којом стојим.

Свети Сава нам је показао које су праве вриједности и чему требамо тежити. Материјално је пролазно, а духовно вјечно. Он се опредијелио за духовно и постао вјечан.

              Зато и ја стојим пред иконом Светога Саве. Стојим и молим. Сагињем се према икони, а затим подижем поглед ка небу. Видим Његов лик, видим вијекове прошлости, видим свјетлост Светосавља – свјетлост будућности!

                                                                   НИКОЛИНА СИМИЋ 6-3.

(рад награђен на конкурсу СПКД "ПРОСВЈЕТА" ТЕСЛИЋ - 3. награда у конкуренцији ученика од 6 - 9. разреда)

РЕПУБЛИКА СРПСКА

            Мој понос, моја отаџбина, наша Република Српска.

            Она је чежња која обузима наша мала срца, слобода која нас обавија и умирује. Њени су темељи чврсти и неуништиви, будућност непоколебљива и свијетла.

            Слушам гласове старијих. У њима пркос и понос. Уздаси и упозорења: много је тешких времена прошло, ратова и страхова. То је историја, то је памћење. Незаборав.

            Слушам будућност: жели да се прошлост не понавља, жели мир и спокој. Жели да нас, најмлађе, огрне слободом и срећом.

            И испред и иза мене – моја Република Српска.

            Настала, живи и бдије. Буди се, а не спава. Воли нас, свој народ.

            А ми узвраћамо љубав: бескрајну, онолику колико јој можемо пружити. Чувамо је, јер чува и она нас.

            Њена је љубав мој путоказ. Њени су пријатељи и моји, њене су патње и моје. Саосјећамо и добро се разумијемо. Блиски смо као родитељи и дјеца.

            Не могу замислити да нас неко раздвоји. Повезани смо најискренијим осјећањима. И сама помисао на њено име повећава њено трајање у мојим мислима. Видим је вјечну и неизбрисиву. Трајну и јаку. Видим Републику Српску!

                                                                                    МАГДАЛЕНА МИШИЋ 9-2.

РЕПУБЛИКА СРПСКА

Куд год ме пут одведе,

и да боравим у ма  каквој бајци,

кући се опет враћам,

своме оцу и својој мајци.

Мајка ме роди и чува,

мајка ме храни и пази,

она је драго биће,

она ме љуби и мази.

Спавам у крилу још једне мајке,

и њој дајем све љубави и весеља,

и она је дио моје бајке,

мојих снова и наших жеља.

Република Српска то је,

црвене, плаве и бијеле боје,

она нам шири крила,

и она је наша мајка мила.

Не знам да ли су љепше

њене планине или ријеке,

плаво небо или њена јутра,

или је  најљепше њено сутра.

Али знам: најбољи су њени људи,

са њима се и зора срећнија буди.

Српска је њихових срца дио,

То је и сваки борац желио и хтио.

Земљо моја, земљо мала,

ти  нам увијек  шириш крила,

а свој живот ја бих дала,

само да бих те сачувала.

Република Српска је  наша земља,

земља среће и наде,

чувам је свим бићем својим,

и чуваћу је док постојим.

            ЛИДИЈА МАЛИЋ  9-1.

ПРЕД ИКОНОМ СВЕТОГ САВЕ

Сава је говорио дјеци српској

О Христу  и вјери божанској,

Упућивао их да се увијек Богу моле

И да све добро на свијету воле.

Своје богатство цркви је дао

И свој живот Богу предао,

Да монах постане он је хтио,

То никада није крио.

Цркве и манастире је градио,

Хришћанство међу Србима је саградио,

Школе и болнице он је увео

И свој народ неизмјерно је волио.

Његов је лик блага погледа,

Посматра нас, дјецу своју,

Увијек је са нама светац наш,

Уз народ свој, уз вјеру своју.

Сада, пред иконом његовом стојимo

И молимo му се свим бићем својим.

За све што је за нас урадио захвални смо Сави

И Богу - што нам га је подарио.

ЛИДИЈА МАЛИЋ 9/1.

Школска година: 2015/2016.

Чланови секције:
- Лидија Малић
- Јасна Хатић
- Дајана Долић
- Миленко Зорановић
- Ајла Бегиновић

ШКОЛА КОЈУ ЖЕЛИМ

Ја желим да школа буде

Велика и нова.

Нека је таква школа

Препуна лијепих снова.

Нека је пуна радости и весеља,

Мале дјеце и дружења.

Дјеца у таквој школи

Нека су културна и драга,

Пуна игре

И лијепог понашања.

Та нова школа

Нека је добрих наставника пуна,

Нека у тој школи

Многа звона звоне.

Нека у њој

Ружне ријечи не постоје.

У таквој школи

Другарство и љубав нека владају,

А посебно када ђаци

Морају знање да савладају.

Такву школу желим

Да добијем ја,

Да у њој дјеца сва

Буду радосна.

                                Јасна Хатић 6-1.

ШКОЛА КОЈУ ЖЕЛИМ

             У мојој школи дјеца су увијек весела, насмијана, опуштена. Такву школу волим и желим. Таквој се школи веселим.

            Моја је школа моја сигурност. У њој сам креативна и слободна. У њој сам пуна знања, пуна рада и стварања.

           У школи се нађе и понека симпатија. Она нестане у нашим тајнама. Онда се тајне шапућу и преносе и машта постане стварност.

            Школа коју желим ме воли. Дочекује ме отворених врата. Иза њих постоји игра и знање.  У школи добијам образовање и васпитање.

            Растем и размишљам о новој школи. Она је испред мене. И она ће да ме воли.

           Имам циљеве у животу: да освојим знање, да будем добар ђак. У школи коју желим сваки ће ми посао бити лак.

                                                                                  Ајла Бегиновић 6-2

МОЈА НАЈЉЕПША КАСИЦА 

Да би остварили бар дио својих снова,

Штедјети се мора.

У томе нам помаже и касица,

Понекад већа од свих гора.

У своју розу касицу,

Која је тако њежна и лијепа,

Ја често стављам маркицу

И слушам свој глас како јој тепа.

А кад касицу напуним,

Ја ћу да је отворим.

Купићу  лијепих стварчица

Од уштеђених маркица.

Штедјети није тешко,

Штедјети може свако,

Набавите касицу,

А НЛБ Развојна банка

Ће вам помоћи лако:

Она ради без престанка! 

                      ЈАСНА ХАТИЋ     6-1.

СВАКО ДИЈЕТЕ СРЕЋНОГ ЛИЦА, ЧУВА ЈЕДНА ПОРОДИЦА

Када ти сестра повјери тајну,

а брат шалу сјајну,

када те мама и тата чувају,

тада се праве вриједности стварају.

Да би осмијех био на дјечијем лицу,

добро је имати породицу.

Смијех и дјечија граја

сваку породицу спаја.

У породици срећа влада,

у срцу топлота живи.

У породици нема туге,

у њој увијек побјеђује нада.

Живот би тежак био

када са породицом не би био.

Знај да је породица увијек уз тебе –

зато не мисли само на себе.

Зашто је породица за дјецу важна,

зашто, питате се сада?

Овај одговор треба да влада:

свако дијете срећног лица

чува једна породица!

                                  ЛИДИЈА  МАЛИЋ

                                                            8-1.

Јасеновац

            Била сам врба. Жалосна. Расла сам крај Саве, посматрала воду, земљу, небо и људе. Са свима сам се добро слагала: вода ме појила, земља хранила, небо грлило, а људи поштовали. Расла сам, сваким даном сам постајала већа, моја крошња се ширила према небу, а танке гране захваљивале земљи.

            А онда се једног дана све промијенило. Небо је постало тамно. Лишће је шуштало у вртлогу вјетра доношеног хладним облацима. Ријека је почела да пролази кроз моје гране и плаче, а њене сузе су капале по трави испод мене која је постала крвава.

            На својој најдебљој грани осјетих конопац који се затеже под теретом невиног човјека. Једна од мојих грана пуче. Ја остадох осакаћена и моје се ране напунише крвљу.

            Гледам и видим како око мене теку потоци крви. Сливају су се у ријеку и односе патње невине дјеце.

            И смијех се чуо, али сам од њега постајала још жалоснија. Савијала сам гране и у њима се скривала као највећи кривац. А била сам крива што нисам могла да помогнем и да сакријем понеку дјечију душу у своја њедра.

            Видјела сам пламен у угашеним очима жртава које су пролазиле у колонама поред мене. Само је тај пламен био нада да ће нестати бодљикаве жице. Није се гасио као ни моје сузе које су га заливале.

            У погледима дјеце сам видјела извор који није могао пресушити.

            Низ ријеку плове лешеви и стабла. Плове и мисли и снови.

            Иако сам жалосна, ја чекам сунце које ће својим зрацима потопити смрт, тугу, бол и патњу. Чекам слободу за сва жива бића. Будићу сјећања будућим генерацијама да не забораве шта нам то прошлост нуди. И надам се да ће људи бити – људи!

                                                                                                            Дајана Долић 8-1.

Школска година: 2014/2015.
Секција ради понедјељком од 12 часова и 30 минута

Чланови секције:

1. Дајана Долић 7-1.
2. Лидија Малић 7-1.
3. Горана Алексић 7-1.
4. Даниела Томић 7-2.
5. Ивана Цвијетић 7-1.
6. Тамара Спасојевић 9-2.
7. Мухамед Мешиновић 7-2.
8. Миленко Зорановић 7-2.
9. Ивана Митровић 7-3.

Чланови секције на радном задатку

Литерарни радови

ПРЕД ИКОНОМ СВЕТОГ САВЕ

Стојим пред иконом Светога Саве,

Стојим и гледам како се смијеши,

Осмијех му благ попут меке траве

И њиме сваку тужну особу тјеши.

Погледом хоће нешто да ми каже,

Да уклони сву моју муку,

Онда и сам из иконе изађе

И ухвати ме за руку.

Свуда његов лик видим,

Свуда његов глас чујем,

Од страха лебдим,

ал' опет њему ликујем.

Да слога међу нама влада

И да је сваки крај весео,

Свети Сава се томе нада,

То би он желио и хтио.

Тихим гласом он ми рече

Да на свијету не смије бити ни прамичка таме,

Да слога по свијету мора да тече,

И да анђео слијеће на свачије раме.

Схватила сам сада и ја,

Кроз његове ријечи све сазнала.

Он нестаде као магија,

А ја захвално рекох: Свети Саво, много ти хвала!

                                                ЛИДИЈА МАЛИЋ

                                                                        7/1.

(прво мјесто на конкурсу СПКД "ПРОСВЈЕТА" Теслић)

ПРЕД ИКОНОМ СВЕТОГ САВЕ

Вуче мене сила нека,

Невидљива, али важна,

Као да ме нешто чека:

Икона је, али снажна.

Влада мноме, зове себи,

Хоће да ме развесели,

А ја јој се плашим прићи,

А камоли главу још и дићи.

Поиграва срце, грешно,

Не да мира,

У икони стварно нека снага има,

Грешан ће јој човјек тешко доћи,

Јер икона је пуна неких виших моћи:

Ствара жељу за покајање,

Од погрешног одрицање.

И чинећи добре ствари

Људи знају како се од зла брани.

Тек ћеш онда душе чисте, тијела мирна,

Смјети стати пред икону српског дива

И подићи поглед више, према горе,

Према Сави,

Према плавом своду небескоме,

И знаћеш да само чинећи добра дјела

Можеш мирно стајати

Пред иконом спаситеља!

 ТАМАРА СПАСОЈЕВИЋ 9-2.

ПРЕД ИКОНОМ СВЕТОГ САВЕ

Свијетла икона, свијетла слика,

Свијетле очи, свијетли Свети Сава,

И мрачне ноћи претварају у дане,

Да свим људима љепши дан сване.

У Савином погледу

Љубав се ничега не боји,

А у  његовом срцу

Вјековна  љубав стоји.

Он воли чисто дијете,

Зато не гријеши:

Погледај Саву,

Мало се насмијеши!

Његова те икона зове

Да храбар будеш:

Баш  као и сви добри људи,

Поноси се добротом и добар буди!

Његова икона свјетлост пружа,

Погледај на све стране свијета,

Храбро корачај, буди као ружа,

Овог и сваког наредног љета!

ИВАНА МИТРОВИЋ 7/3.

Република Српска

Мајка je свих нас,

Њежан је њен глас.

Тиха је, као кад жубори ријека,

И блага - као трава мека.

Осмијех нам увијек даје,

Да на лицу вјечно траје,

И нама, дјеци својој,

Даје у души мир и спокој.

Не желим да буде тужна,

Јер је њен смијех и наше весеље,

Желим да буде пуна радости,

То су моје искрене жеље.

Она је наша мајка драга,

Она је наш пркос и наша снага,

Она не жели бића дрска,

Она је наша Република Српска!

                        Лидија Малић

    7/1.

Република Српска

Република Српска!

Отаџбина.

Моја,

и свих других који у њој живе.

Она је ријека,

непресушна и велика.

А њен ток је вјечан.

Богата је добрим људима,

добрим мислима

и добрим намјерама

према читавом свијету.

Она је птица

у високом лету,

а за њом лети њено јато.

Њен лет је сјајан,

обасјава га пшенично злато.

Без јата птица би била сама,

а она не жели да буде таква,

љепше јој је са нама.

Републико,

воле те твоје планине,

твоје ријеке

и твоје равнице.

Воле те твоји људи,

зато им вјерна буди!

Републико,

ти си наше благо,

волимо те и вољећемо дуго,

наша надо и наша снаго!

                            Дајана Долић 7/1.

Република Српска

     Путујем кроз стварност и машту, путујем кроз Републику Српску. Бијела као лабуд у најљепшој бајци, она се протеже у даљини испред мене и у мојим мислима. У њеном њежном перју спавам и играм се, учим, упознајем пријатеље и предјеле.
     А она, Република Српска, топла као љетна ријека, прима ме у своје наручје и води добро познатим крајевима. Показује ми ријеке препуне риба и небо свјетлије од сунца које нам живот даје. Поглед ми прелази равнице, дотиче врхове високих планина. Свуда широко раширене руке моје отаџбине. Зове ме као мајка своје дијете и дарује најљепшим воћем из њених воћњака и водом са њених извора.
     Наше путовање се наставља. На тренутак застајемо у школском дворишту препуном веселе граје, али смо ускоро већ на широким житним пољима и крај бакине пећи на којој се пеку врући уштипци.            И градови и села ми више личе на мравињаке који се налазе у наручју најдраже Републике, а она их љуља као мајке новорођене бебе.

     Негдје на југу се приближавамо мору и милујемо топле камените предјеле испуњене кошницама пчела и дозрелим виноградима.  И овдје ријеке, али понорнице, дају довољно свјежине и живота за сва бића у њиховом окружењу.

     Њежно перје бијелог лабуда полако прекида моје путовање. Ипак, нећу одустати од шетње кроз стварност. Нећу одустати од отаџбине, нећу одустати од љубави, нећу одустати од Републике Српске!

                       Миленко Зорановић

                                                     7/2

ЉУБАВ

Љубав је нешто чаробно

Што свако треба да има,

Јер љубав треба свима.

И они који кажу

Да им љубав потребна није,

Њима љубави треба

Више него што је ширина неба.

Љубав је моћнија

Од највеће силе,

За љубав се смије,

Океан плива,

 Лав лови, крши, ломи.

Тако и треба:

Љубав је шира од неба.

Много је тога

Што нестаје у праху,

Једино се  љубав не губи у страху.

Зато: ломи, чупај, скачи,

Вичи и трчи,

Буди љубав у некој причи!

                                       МУХАМЕД МЕШИНОВИЋ

                                                7-2.

СРЕЋА

Срећа је некад  и од љубави већа,

Али срећа је највећа

Ако је подијелимо

Са неким кога волимо.

Срећа је моћна и сочна,

Сјајна и бајна,

Али она не жели некога

Ко је зао и лош,

Она не може да се гаси,

Али многима може

Главу да спаси.

Срећу не можеш испећи,

Али је можеш стећи!

                                       МУХАМЕД МЕШИНОВИЋ

                                                7-2.

 

ШКОЛА

Она лака баш и није:

На часу се столица грије.

Да нам буде знања доста

Трудити се мораш, Коста.

Тада све ће ићи глатко

И петицу ћеш добити слатко.

Школа је нама дуги дан,

Моме срцу тако знан.

Некад изневјерити зна,

Али то је фаза пролазна.

                          ЛИДИЈА МАЛИЋ

                                    7-1.

МАЈКА

Мајка је нешто

Што вриједи чувати.

Њој се увијек дивим,

У осмијеху њеном

И ја живим.

Она за нас постоји,

У њеном срцу увијек живим.

Све патње њене

И ја преболим.

Она воли нас,

Диви се сваком дјетету,

А ми јој узвраћамо љубављу

За најбољу мајку на свијету.

ЛИДИЈА МАЛИЋ

                                    7-1.

 

ОСМИЈЕХ

Куда год да идеш,

Без осмијеха не иди,

И само звизнеш,

А осмијех се свакоме свиди.

Без осмијеха си ружан,

А то лијепо није.

Без осмијеха си тужан,

Зато свако треба да се смије!

Трчи, пјевај, плеши,

Али осмијех је ту,

Увијек ти се смијеши,

У добру и у злу!

           ЛИДИЈА МАЛИЋ

                                    7-1.

 

РУКОМЕТ

Љубав према игри

Нема граница,

Руке ти шири

И летиш као птица.

Играти игру ту

Није баш лако,

Али њен сјај

Воли свако.

Ту игру волим

И лопту ту,

Играти је желим,

На јави  и у сну.

ДАЈАНА ДОЛИЋ

                                    7-1.

 

Радови писани поводом 100-годишњице рођења писца Бранка Ћопића

И ЈА БИ' ДА ДОВАТИМ МЈЕСЕЦ

На небу тамном

У ноћи звијезде сијају,

На великом пољу равном

Оне нам свјетлост дају.

Изнад нас шушти још нешто,

Нешто се изнад нас скрива,

Приче прича тако вјешто,

И свако с њим у машти плива.

Та наша лопта сјајна,

Тај мјесец, свјетлости рај,

Као чаробна бајка

И нашој машти даје сјај.

Мјесец би да има свако,

Тог великог злоћу,

Али до њега не можеш доћи лако,

Јер он сија само ноћу.

Иако је до њега тешко стићи,

И нашим корацима он се смије,

Ипак нас зове у машти вјешто

И видимо  како нам свјетлост лије.

                                   ЛИДИЈА МАЛИЋ

                                                                                                                       7-1.

И ЈА БИ' ДА ДОВАТИМ МЈЕСЕЦ

Свако има свој мјесец који је далеко, далеко... Пут до мјесеца је веома тежак и напоран. Али, ако се будемо трудили и подржавали једни друге, нећемо ни осјетити како ћемо стићи до њега.

Када имате некога ко вам даје подршку, све препреке ћете проћи тако лако. Али само ви можете стићи до свог мјесеца и нико други се томе не може радовати више од вас.

Лијеп је осјећај када стигнете до свог мјесеца. Иако путовање до мјесеца може да потраје, упорност у трагању за њим сигурно се исплати. До циља стижемо провлачењем, пливањем, падањем, устајањем, али нема одустајања. Мој мјесец је јединствен, непоновљив, пун маште, плаветнила, црвенила. Само мој мјесец. Понекад успаван, жут, али увијек насмијан, шаљив.

Подршку на путу до мјесеца дали су ми родитељи и другови. Осјећам да нисам сам у том мјесечевом пространству. Игра, пјесма, путеви и стазе обогаћују мјесечеве просторе. И школа је ту. Знање.

Колико год било тешко дохватити мјесец, не смијемо одустајати. Он је наш циљ, а сви успони и падови на том путу вриједе те радости.

                                                                                 МУХАМЕД МЕШИНОВИЋ

                                                                                                                        7-2.

                        И ЈА БИ' ДА ДОВАТИМ МЈЕСЕЦ

Сјећам се како ми је бака причала о свом мјесецу. Рекла ми је како је дуго путовала до њега. На том путу се морала суочити са страшним звијерима, морала је да се пење уз највеће планине и да се спушта низ највеће литице. Некада је чак морала да плива и да рони по највећим океанима свијета, али је на крају стигла до свог циља.Причала ми је да је мјесец био веома велики и лијеп, бацао је сјајне траке на све стране, а његове велике очи су се истицале поред уског чела и шпицастог носа.

Слушајући бакину причу размишљао сам да ли ја имам свој мјесец. То размишљање ми је подстицало жељу да и ја кренем у потрагу за својим мјесецом. Сутрадан сам веома рано устао, спремио ствари, поздравио се са родитељима и кренуо...

Након неколико сати путовања почео сам да наилазим на прве препреке, али сам их успјешно савладао. Путујући даље наилазио сам и на теже препреке, али их је побјеђивала моја жеља да видим свој мјесец.

Путовање је трајало неколико година. Ништа ме није успјело спријечити да стигнем до свога циља. Најзад сам угледао свој мјесец. Био је лијеп као и бакин, али и другачији. Гледали смо се неколико тренутака, а онда смо проговорили. Упознали смо се и ја сам већ размишљао да ли је праведно да са својим мјесецом будем само један дан, а до њега сам путовао толико времена.

На крају сам схватио да сам остварио свој циљ. Дан са мјесецом је брзо прошао и ја сам морао да се вратим кући. Позвао сам свој мјесец да пође са мном. Одговорио је да не може боравити на Земљи, али ми је обећао да ће долазити свако вече да ми прича најљепше бајке и успаванке...

                                                                                   

                         МИЛЕНКО ЗОРАНОВИЋ

                                                                                                            7-2.

И ЈА БИ' ДА ДОВАТИМ МЈЕСЕЦ

Колико год били мали, имамо неки сан који желимо остварити. Свако има свој сан и мјесец који жели да дохвати. Сви имају право на то, и мали и велики. Пут до тог мјесеца или сна није лаган, постоји много препрека.

Некада стигнемо готово до циља, али нешто се деси и ми се нађемо у дилеми: да ли да одустанемо или да будемо упорни и прескочимо препреку? Не, нема одустајања. Потражимо подршку најближих и наставимо даље!

Требамо вјеровати у себе. Кад се чини да нема излаза, морамо се потрудити да га нађемо, да дођемо до мјесечеве свјетлости.

И ја бих да дохватим мјесец! И ја бих жељела да позитивно мислим и вјерујем. И ја бих да стигнем до циља!

У најтежим тренуцима, када осјетиш да падаш, ти устани и покажи да желиш остварити то што си наумио.

Свачији сан  треба поштовати. Свачији мјесец је важан! И ја би' да доватим мјесец!

                                                                        ДАЈАНА ДОЛИЋ

                                                                                                7-1.

И ЈА БИ' ДА ДОВАТИМ МЈЕСЕЦ

Сви имају своје циљеве па и ја. Мој циљ је био да дохватим мјесец. Размишљала сам како да то урадим. То ми је изгледало немогуће, али нисам одустајала.

Мјесец је изгледао као некаква лопта. Узела сам палицу да га ударим како би сишао код мене. Покушавала сам више пута, скакала у висину, махала палицом, али није успјело. Мјесец је и даље био на свом мјесту и као да се смијао мојим покушајима.

Нисам одустајала. Када сам заспала, одједном сам почела да летим. Испред мене се налазио он – мјесец који је сијао као сребро. Говорио је и смијао се. И ја сам се смијала и казивала најљепше шале које сам знала. Мјесец је од смијеха постајао све већи, као огромна лопта. Било ми је лијепо у његовом друштву.

Знала сам да се морам вратити кући, али нисам одустајала од мјесечевог друштва. Зато сам га позвала да пође са мном. Био је изненађен мојим позивом, али је одмах пристао.  Мјесец се у тренутку толико смањио да сам га ставила у торбу и полетјела назад, кући.

Нашла сам се поново у свом кревету, а све око мене је сијало, па и ја. Сви су се питали откуд толика свјетлост и зашто сам и ја тако свијетла. Отворила сам торбу да им покажем извор свјетлости, али - она је била празна.

Онда сам отворила очи. Мајка је забринуто стајала изнад мене, а ја сам у њој видјела свој мјесец који сам покушала да дохватим. Испружила сам руке и загрлила је тако снажно да сам осјетила топлоту у свом срцу. Вјеровала сам да сам заиста дохватила мјесец и мој циљ је најзад био остварен.

                                                                        ГОРАНА АЛЕКСИЋ

                                                                                                7-1.

Радови писани поводом ДЈЕЧИЈЕ НЕДЈЕЉЕ

ИМАМ  ПРАВО ДА КАЖЕМ И ДА БУДЕМ САСЛУШАНА

          Постоје богати и сиромашни људи, људи различитих раса, вјера, нација, али то не значи да њихова права морају бити угрожена због тих разлика. Сви су они људи и треба да живе људски, слободно.

          Жене и дјеца су слабији, али то не значи да морају бити злостављани од стране оних који су јачи.

          Ја сам дијете, али имам права да искажем ријечима оно што мислим и да будем саслушана. Некада и дјеца знају да размишљају као одрасли, па чак да дођу и до бољих закључака. Дијете сам, али су моје идеје пуне радости и треба их чути. И ми смо креативни, али је потребно да наше дјечије идеје прихвате и одрасли, а тада ће свима бити љепше у свијету у коме живимо.

          Никоме не треба одузимати његова права. Зато и ја имам право да кажем и будем саслушана.                                                                                       

                                                                                          ЛИДИЈА МАЛИЋ      7-1.

     

                                                                                          

ИМАМ  ПРАВО ДА КАЖЕМ И ДА БУДЕМ САСЛУШАНА

          Као и сви други људи и ја имам своја права. Иако сам дијете, и ја могу да саслушам и да кажем своје мишљење. Ја волим да кажем све што ми је на души  и то право ми нико не може одузети или уништити, јер сам жива, дишем, људско сам биће. Говорим из срца и говорим истину.

          Сви људи се морају уважавати и имати стрпљења за мишљења других људи. Дјеца понекад имају бољу идеју, мисао или ријеч него одрасли. А одрасли би их требали саслушати, уважити њихове захтјеве и савјетовати.

          Искажимо своја мишљења и саслушајмо једни друге. Будимо стрпљиви и тако ћемо наћи разумијевање код наших саговорника, а и ми ћемо њих боље разумјети.

                                                                             ЛЕЈЛА ХАНИЋ            7-1.

ИМАМ  ПРАВО ДА КАЖЕМ И ДА БУДЕМ САСЛУШАНА

            Сви имају право да изнесу своје мишљење и буду саслушани па  и ја. Када сам у друштву са другарицама и друговима или у разговору са родитељима или другим одраслим људима, имам право да изнесем своје мишљење и да кажем како бих ја то урадила или како сматрам да то треба бити. Од њих тражим само да ме саслушају, па да онда они кажу своје мишљење и тада ја треба да их слушам. Када они заврше своје казивање, сматрам да имам право на своје мишљење о њиховом казивању.

            Саслушајмо и уважавајмо једни друге!

                                                                                                     ИВАНА ЦВИЈЕТИЋ    7-1.                                                                                                                                                            

ИМАМ  ПРАВО ДА КАЖЕМ И ДА БУДЕМ САСЛУШАНА

          У животу често имамо проблема. Ту су пријатељи да нас саслушају, да помогну. Узајамна помоћ је веома важна. Помажимо једни другима, поштујмо се међусобно.

Када људи имају проблема, желе да их искажу и да буду саслушани. Истовремено, они су спремни да саслушају друге. Неки људи воле да буду саслушани, али нису спремни да саслушају друге.

          Сви имају право да кажу и да буду саслушани. Дјеца су спремна да саслушају друге, и дјецу и одрасле. Спремна су да послушају добронамјерне савјете. Али ми, дјеца, имамо наша права која нам други понекад ускраћују. Сматрам да и ми имамо права да искажемо своје потребе и да нас други саслушају. Наши захтјеви нису велики, али су за нас, дјецу, огромни.

          Зато увијек искажи своје намјере, жеље и захтјеве и саслушај друге шта им представља проблем.

                                                                             ДАНИЕЛА ТОМИЋ    7-2.

ИМАМ  ПРАВО ДА КАЖЕМ И ДА БУДЕМ САСЛУШАНА

Сви имају право да изнесу своје мишљење и да буду саслушани, па и ја. А ако је вас неко саслушао, из пристојности и ви учините исто.

Ако је нечије казивање досадно, то не значи да га нећемо саслушати. Туђе казивање нећемо прекидати,  а своје мишљење ћемо исказати након завршетка његовог казивања.

Иако су дјеца мала, и она имају право да буду саслушана. Одрасли им то право не смију ускратити.

Ни друге разлике међу људима не смију довести до препреке у комуникацији. Људи су различитих религија, социјалног поријекла, али се морају уважавати. Не требамо се сматрати непријатељима, јер сви смо људи, сви смо од крви и меса, растемо, живимо и умиремо. Зато се морамо разумијевати и међусобно поштовати, слушати мисли других људи и без страха износити своје мишљење. Само тако ћемо слободно живјети и стварати окружење лијепо за живот свих људи! А наш, дјечији, свијет ће у њему бити срећнији и радоснији!

                                                                                    ДАЈАНА ДОЛИЋ

7-1.

ШКОЛСКА ГОДИНА 2012/2013.

                                                             МОСТОВИ
           На свијету постоји велики број мостова. Мостови су нам јако важни и корисни.
Они повезују села, градове, људе и омогућавају да се пријеђе на другу обалу. 
           На мостовима се догађају весели и тужни догађаји. 
                                                                       МАРИНА ДОЛИЋ 2/2

СУРОВО НЕБО

            Изнад села гдје се брда пропињу до самог неба, у крошњама старих крушака, скривена под кровом обраслим маховином, чучи стара камена кућа. До ње нема пута, ни стазе.

            Ту већ дуго нико не живи. Мостић преко потока зуб времена је потопио у кристалну воду. Понегдје око куће још стоји стара тараба од поцрњеле храстовине. Ту је некад живио дјед Стане. Имање му је било велико и уредно, а стаје и торови пуни стоке. Друштво му је правио унук.

            Унук, чији родитељи су се развели, остао је код дједа да се он брине о њему. Дјед је покушавао да унуку подари и родитељску и дједовску љубав. Дјечак је први од вршњака имао бицикл, и то не обични, него са брзинама, моћан да се можеш уз зид попети њиме. Зими, кад снијег окује села, Стане је уупрезао коња у санке и унука возио у школу.

            А Божидар је у школи био најбољи ђак. Висок за своје године, румен и црн, личио је на дједа кад је био млад. Наука му је ишла од руке, као од шале је рјешавао све школске проблеме. Дјед Стане је „одријешио кесу“ и унука послао на студије. Учио је некакве војне науке, како је дјед Стане рекао свом куму.

            А онда се у држави зарати. Божидар оде у рат. Дан прије Видовдана пред дједовом кућом стаде војно возило. Три официра саопштише да је Божидар нестао током акције.

            Вријеме је донијело мир, али не и олакшање дједу.

            „Нестао је“, понекад би промуцао дјед. Погледао би у небеса и питао зашто су тако сурова...

                                                                                                     ЗОРАНА ЈОВИЧИЋ 9/1

                                                            ПОБЈЕДА СВЈЕТЛОСТИ    

            Мрак! То је све што сам могла видјети док сам ходала пустим улицама неког непознатог мјеста. Ни сама нисам знала како сам доспјела ту.

            Хватала ме језа, дрхтала сам од страха и хладноће. Лутала сам тако сатим, беспомоћна, у незнању када и како ћу се вратити кући. Коначно, након неколико сати лутања, угледала сам нешто што је у мени пробудило трунку наде.  Нека чудна свјетлост ми је давала ту наду. Помислих да сам спасена и кренух ка тој свјетлости. Кад приђох ближе, видјех да је то нека дрвена колибица из које допире свјетлост.

            Одлучих да покуцам на врата у нади да ће ми неко помоћи. Врата су се почела отварати након неколико тренутака.

            Угледала сам неко чудно биће, попут ванземаљца. Било је страшно! Нешто најгоре што сам икад видјела. Много сам се уплашила. Почела сам трчати брже него икада. Кад сам стигла до неке мрачне шуме, стала сам мислећи да сам успјела побјећи.

            Одједном сам зачула неко шушкање и иза мене се створило оно чудно, страшно биће.

            Истовремено сам из даљине чула неко дозивање. Мајчин глас!

            Вриснула сам и чврсто загрлила мајку која је стајала поред кревета. Обасјала ме најљепша свјетлост која је могла допријети до мојих осјећања.

                                                            ДАНИЈЕЛА ПАВЛИЧЕВИЋ 9/1

НАЈЉЕПШИ  РОЂЕНДАНСКИ  ПОКЛОН

            Ноћ прије мога рођендана дуго нисам могла заспати. Размишљала сам о даровима и рођенданској торти на којој би биле моје омиљене јунакиње из цртаних филмова.

            Дуго сам размишљала и одједном као да сам се нашла у неком непознатом свијету. Осјећала сам се лаганом, као да летим попут птичјег перцета. Била сам обучена у плави сјајни костим. Имала сам и чаробни штапић. Њиме сам могла стварати што год бих пожељела.

            У тим тренуцима нисам много мислила на себе. Циљ ми је био да помогнем немоћнима и свима којима је потребна нека помоћ. Обилазила сам свијет и помагала дјеци која су била болесна, немоћна и сиромашна. Свијет је убрзо био препун нових и опремљених школа и вртића, а у њима је било много веселе дјеце.

            Одједном сам осјетила да ме неко вуче за уши. Нашла сам се у свијету жеља гдје је све било могуће.

                                                                                                ТАМАРА СПАСОЈЕВИЋ 7/2

ШКОЛСКА ГОДИНА 2011/2012.

РАДОВИ НАГРАЂЕНИ НА КОНКУРСУ "ШАХОВСКА БАЈКА" 2012.

ШАХОВСКА  БАЈКА

Не сазнати ово баш је права штета,

ево једне приче из шаховског свијета.

Дошло је до свађе и љутога боја

на шареној табли од шездесет и четири поља.

Не знам чему гужва и галама,

па главни су краљ и његова дама.

Била црна или бијела,

њена је табла цијела.

Што се пјешак сада гура,

небитна је он фигура,

у шаху је главна цура!

Не вриједи да пуца страшно топче,

слаб је и ловац, страшно момче.

Не вриједи ни скок љутог ата,

кад их дама све ломата.

Сва је ова прича слаба,

дама је као баба.

Не би била тако јака

да није руке чаробњака,

јер он вјешто потез смисли

па даму и пјешак лако слисти!

(1. награда у конкуренцији виших разреда)

                   ЗОРАНА  ЈОВИЧИЋ

                                                 8/1.

ШАХОВСКА БАЈКА

          У далекој земљи, у једном малом граду, живјело је мноштво шаховских фигура. Нису то биле обичне шаховске фигуре, носиле су одјећу, играле се баш као дјеца. Њихов град је био занимљив, пун веселих боја, зидови кућа су били украшени разним сликама. Кроз град је текла црно-бијела ријека.

          Све се чинило весело и мирно. Али није било све тако савршено. Негдје у тајности се одвијала борба између црних и бијелих фигура. Оне се уопште нису дружиле, завидјеле су једне другима и препирале се око много ствари.

          Постојали су краљеви и краљице црних и бијелих фигура. Имали су своје војнике који су јахали на коњима и ратовали, а у њиховим походима велику улогу су имали топови. Дјеца су им била мали пјешаци који су освајали туђе територије и чували своје.

          Бијеле фигуре су мислиле да су љепше и важније од црних. А црне су мислиле супротно: оне су најљепше!

          Све су то биле мале препирке, али једног дана дошло је до велике борбе. Почео је прави рат!

          Стране су припремале топове и окупљале коњанике за војску. Разлог за борбу била је обострана завист. Сви су се окупили на обали црно-бијеле ријеке. Битка је могла да почне!

          И небо као да је чуло да се спрема љути бој. Почело је да лије сузе. Одједном је широки спектар црно-бијеле свјетлости обасјао околину: Појавио се црно-бијели краљ. Имао је велики чаробни мач. Рекао је противничким странама да нема смисла да се боре због тако ружних особина као што је завист и да ће бити срећнији уколико се помире и живе заједно у слози и миру.

          Фигуре су схватиле значење краљевих ријечи и одлучиле су да се помире. Сунце је опет почело да сија и све је било као прије, чак и љепше.

          И дан-данас шаховске фигуре живе срећно у својој земљи и своме граду. Позивају у госте и дружење све оне који воле слободу и љубав. Прескачу преко црно-бијеле ријеке и друже се.
(2. награда у конкуренцији виших разреда)

                                               ДАНИЈЕЛА  ПАВЛИЧЕВИЋ

                                                                                     8/1.

                              ШАХОВСКА   БАЈКА

Шах је игра фигурама,

пијунима, стражарима,

краљем који иде право,

и коњем који скаче само.

Краљица је као вила,

хита у свим смјеровима,

а пијуни право стоје

и фигуре друге броје.

Ловац, прави борац,

за мач се маши,

противничке фигуре

потезима плаши.

И топ штити краљицу,

своју господарицу.

Он се право креће

јер зна: на добром је путу до среће.

Све фигуре чине царство мало,

сваком је до сваког стало,

једна без друге опстати не може,

знају да су јаке само ако се сложе!

(   3.  награда у конкуренцији виших разреда)

                   ТАМАРА  СПАСОЈЕВИЋ

                                                6/2.

                   


ОШ "Иво Андрић" ЂУЛИЋИ 
Школска 2011/2012. година


ЛИТЕРАРНО-НОВИНАРСКА СЕКЦИЈА:
- Борка Алексић 8/1
- Зорана Јовичић 8/1
- Горана Недић 8/1
- Славица Јовић 8/1
- Данијела Павличевић 8/1
- Слободан Вуковић 7/2
- Татјана Недић 7/2
- Тамара Спасојевић 6/2
- Јована Алексић 6/2






ЛИТЕРАРНИ РАДОВИ
Школска 2011/2012. година
                                     




   СВЕТОСАВСКЕ РАДОСТИ

Богатство је од Бога му дато

те не мари за круну и злато.

Гријеху сваком може да одоли

јер искрено Господу се моли.

Богатство је кад је душа чиста,

богатство је кад ученик си Христа,

јер животу крај када се деси,

памте се дјела, и памте се гријеси.

Саво је то добро знао,

за цркву је круну дао,

за школу је завјештао имање,

јер од мача оштрије је знање.

Учитељ је добар био,

народ свој је научио:

да лакша му буде мука,

а у раду вјешта рука,

да пред туђином не повија главу

и да слави своју крсну славу.

Све то поштујемо и не заборављамо

па Савино име прослављамо.

Кад црквено звоно звони,

то нас Саво вјери зове,

па с небеса нас поздравља:

то је радост светосавља!

ЗОРАНА ЈОВИЧИЋ

 8/1. 
- рад награђен на конкурсу СПКД "ПРОСВЈЕТА" из Теслића, јануар 2012. год. , 1. награда

ТОЛИКО ЉУДИ – НИГДЈЕ ПРИЈАТЕЉА

Како да нађем пријатеља,

можете ли ми рећи,

али, ипак, мислим –

најбоље је пријатеља сам стећи.

Гдје да нађем пријатеља,

како ћу се снаћи,

сједим и размишљам:

„Гдје ли ћу га наћи?“

Немам већег сна

и љепших жеља

него да нађем

искреног и вјерног пријатеља.

Пријатељ ми

у невољи треба,

јер опасност

увијек однекуд вреба!

Од толико људи

не знам ко је пријатељ прави,

али ја ћу се снаћи

и сама правог пријатеља наћи!

                   ТАМАРА СПАСОЈЕВИЋ  6/2

ТОЛИКО ЉУДИ – НИГДЈЕ ПРИЈАТЕЉА

Пријатељ ми у добру

и у злу

треба,

јер у свијету

опасност вреба.

Ја желим пријатељство

које нема цијену,

не желим да ми живот

падне у сјену.

Пријатељ ми треба

да чува тајне,

да са мном срећу

и тугу дијели,

успјесима нашим

да се са мном весели.

Људи око мене

има много,

од њих толико

неко мора прави пријатељ бити,

а прави пријатељ

неће се крити.

Ја не знам

како ћу се снаћи,

али знам:

правог пријатеља

морам сама наћи!

                   БОРКА АЛЕКСИЋ 8/1

Школска 2010/2011. год.


КАЖЕШ  ПОДИЗАО ЈЕ МАНАСТИРЕ СВЕТЕ, СРПСКИ СЕ РОД ЊИМЕ ДИЧИ,

АЛИ ЈЕ ПРИЈЕ ТОГА БИО САМО ДИЈЕТЕ КОЈЕ МОЖДА БАШ НА ТЕБЕ ЛИЧИ

Немирни су Немањини двори

син му Растко оде Светој Гори:

„Мили сине, шта си наумио

па си царску круну оставио?

Врати се, дај ми обећање,

теби даћу  своје имање,

цар ћеш бити, то не заборави,

где сам стао, ти само настави!“

Неће Растко царску круну,

ни ризницу блага пуну,

остави он свијетле дворе

и оде до Свете Горе.

Учена он поста глава

и прозва се отац Сава.

По Србији да вјеру шире

он сагради манастире,

учио нас шта је слога,

да љубимо ближњег свога.

Од њега је нама дато,

а вриједи као суво злато:

црква што слободу значи,

школа која знањем зрачи.

Историју све док знамо

дјела Саве не заборављамо,

залуд ватра силног паше,

добро знамо шта је наше!

И Сава је некад само дијете био,

а дјетињство никад није оставио,

и тебе гледа, теби се дичи,

јер и ти си само дијете

што на Саву личи.

Да владамо се како треба,

сад нас Саво учи с неба,

понос он је свога рода –

СРПСКОГА НАРОДА.

              БРАНКИЦA ЈОВИЧИЋ     9/2

            ПОБИЈЕДИ МИНЕ ЗНАЊЕМ О МИНАМА

Мине су стари

непријатељи наши,

сваки човјек

њих се плаши.

Али мине ћемо знањем

побиједити ми,

борићемо се са минама,

сви, сви, сви!

Од мине

имам велики страх,

јер знам да она

живот однесе у један мах!

Знам:

мина може да буде

у облику играчке,

аутића, воза, барбике или мачке!

О минама сазнати можеш

у школи, књизи;

тада ће бити крај

твојој бризи!

Мине није побиједити лако,

али – побиједићемо их,

нека то зна

свако!

          БОРКА АЛАКСИЋ

                               7/1.

                                    ПОБИЈЕДИ МИНЕ ЗНАЊЕМ О МИНАМА

Хеј, вршњаци, рећи ћу право,

мина – то је прави ђаво!

Немој са њом да се шалиш

јер ћеш послије да зажалиш!

Кад сумњиво нешто вири,

радозналост своју смири!

Одмах крени да што прије

обавијестиш ти старије.

У школи нас уче томе

да бринемо о животу своме.

Те проблеме знањем ријеши,

код мине се једном гријеши.

Поправног код мине нема,

у њој само злоба дријема.

С мином тако стоје ствари,

изглед често нас превари.

Кад се чини симпатична,

безопасна и томе слична,

опрезан буди – глупо није,

у свакој мини СМРТ се крије!

           

            БРАНКИЦА ЈОВИЧИЋ

                                    9-2.

           РЕПУБЛИКА  СРПСКА

Ливаде, ријеке, вијенци планина –

моја су драга отаџбина!

И поља житна, слапови ријека –

моја су драга Република!

Као што риба воли бистру воду,

тако и ми волимо слободу,

ропству код нас мјесто није,

барјак слободе овдје се вије!

Туђин ће од нас добити дар,

ако нам је гост, а не господар.

Одувијек смо своји на своме

и у свијету смо познати по томе.

Моја је Република Српска

некада родна, а некада посна,

али је увијек лијепа и поносна!

                             БРАНКИЦА ЈОВИЧИЋ 9/2.

СВЕТОСАВСКЕ  РАДОСТИ

Данас нам је диван дан

Свети Сава стигао нам,

свака школа слави славу

-          светитеља нашег Саву!

Двадесет седми јануар

најсретнији за све нас,

Свети Сава родио се,

за сву дјецу молио се.

Прве школе отворио

и храмове изградио,

за сву дјецу ту је био

и знање им подарио.

Сви смо сада весели,

приредбу смо спремили,

дотјерани и румени

прво коло започели.

Подигнутих увис глава

школски хор се јави,

Светом Сави химном

и пјесмом се захвали.

То све Сава с неба гледа

и радосне сузе брише,

свако срце ових ђака

за њега куца, за њега дише.

Наши слатки мали глумци

овај програм одјавили,

публика и наставници

са пљеском их испратили.

         ДАЈАНА ЦВИЈЕТИЋ

                             6/1.

СВЕТОСАВСКЕ РАДОСТИ

Данас је школска слава

-          СВЕТИ САВА!

Дјеца праве разне представе

Светог Саву да прославе.

Играћемо, пјеваћемо, глумићемо,

Светог Саву славићемо.

Он нас гледа и ужива,

нашом игром и пјесмом се умива.

Много је поносан на нас

што ми за Њега пјевамо у глас.

Химна Светом Сави школом се ори,

Савин глас кроз нас збори.

И ватра, и снијег, и кише

-          све на двадесет седми јануар мирише.

У ваздуху се осјећају Савине милости

и све ђаке обузимају СВЕТОСАВСКЕ РАДОСТИ!

                 ГАБРИЈЕЛА  ПЕТКОВИЋ

                                                6/1.

     СВЕТОСАВСКЕ РАДОСТИ

Светом Сави,

школској слави,

радујемо се ми.

Радујте се Светом Сави

сви!

Добра дјеца

поклон добиће

и школску славу

с радошћу славиће!

Светосавске радости

у нама остаће,

Светог Саву

и наши потомци

памтиће!

Лијепа сјећања

у свима нама

светосавске радости

буде и будиће.

Светог Саву

 многе генерације

славиће.

Нико га заборавити неће,

а светосавске радости

заувијек у нама

живјеће!

                     ДАНИЈЕЛА ПАВЛИЧЕВИЋ

                                                   7/1.






СВЕТОСАВСКЕ РАДОСТИ

У школама свим се слави

дан посвећен Светом Сави,

то је празник за све школе,

сви га ђаци много воле.

Посвећен је светитељу,

првом нашем учитељу,

што не хтједе бити цар

и народу господар.

Он учитељ хтједе бити,

знању народ научити,

да лакша му буде мука,

а у раду вјешта рука.

Све је царско благо дао,

све је цркви завјештао.

И зато му име слави

честит народ православни.

                   ЗОРАНА  ЈОВИЧИЋ   7/1

                       

СТОП МИНАМА – ПРЕДНОСТ ЖИВОТУ

Наша стварност није фина

кадa видим таблу: пази, мина!

Добро знај, то шала није,

иза тога смрт се крије.

На мине сам стварно љута,

питала више пута:

„Хајде, тата, право реци,

шта ће мине нама, дјеци?“

Тата увијек одговара:

дјеци треба чоколада,

мало пјесме, мало рада,

шта ће мине њима сада?

То све дјеца добро знају,

њима мине не требају,

живот им је само важан,

стоп минама – глас је снажан!

                 ЗОРАНА  ЈОВИЧИЋ  7/1

МАНАСТИР  ЛИПЉЕ

Свуда је мир и тишина,

понека варница свијеће скакуће,

на олтару чаша вина

и свијећа до свијеће.

На том мјесту пуном мира

чујем неки шапат како ме дозива,

то је глас манастира,

жели нам рећи нешто што скрива.

Шапатом ми прича шта даје

и шта жели дати

ономе који се каје,

и на прави пут врати.

На једној икони је Свети Сава,

крст и књига му у руци,

вјера му је понос и слава

у свакој борби и муци.

Одједном манастир проговори гласно:

Чујте ријечи које ћу рећи вама –

будите и ви

као Свети Сава!

           ВИДА ПАНИЋ   9/3

ШТА ЛИ ШКОЛА САЊА ДОК СПАВА

Док се ђаци одмарају,

Снове слатке док сањају,

Питала се мала Тања

Шта ли њена школа сања.

Да ли исто к'о Перица

Сања буквар пун петица,

Или има тешке море

Да научи те глаголе.

Школа своје снове има -

Знање да подари свим ђацима,

Јер то каже књига свака

- само је незнање црње од мрака.

            БРАНКИЦА  ЈОВИЧИЋ   9/2

ПРОБУДИ У СЕБИ ХУМАНОСТ

ДОК НЕКО УЖИВА У ИЗОБИЉУ СВОМ,

НЕКОМЕ ТРЕБА ХЉЕБА И ДОМ.

НА СВИЈЕТУ НИСУ СРЕЋНИ СВИ ЉУДИ,

ЗБОГ ТОГА ДОБАР И ХУМАН БУДИ!

КАД НЕКО ИМА БИЈЕДУ И МУКУ,

ТИ ЧОВЈЕК БУДИ, ПРУЖИ МУ РУКУ,

НЕК’  БАР ОСЈЕТИ ДА НИЈЕ САМ,

ЛАКШЕ ЋЕ ПОДНИЈЕТИ ТАЈ ТЕШКИ АМ.

НА СВИЈЕТУ  ТРИСТА НЕВОЉА ИМА

И НИЈЕ ЛАКО ЖИВЈЕТИ С ЊИМА,

КАД НА ЧОВЈЕКА НЕКА НЕВОЉА ПА’НЕ

НЕМОЈ ДОЗВОЛИТИ ДА САМ ОСТАНЕ.

ЗБОГ ТОГА ЧОВЈЕК ЧОВЈЕКУ БУДИ,

ХУМАНОСТ У СЕБИ ПРОБУДИ,

ДОБРОТУ СВОЈУ ДРУГОМ ПОДАРИ

И НИКАДА ЗБОГ ТОГА НЕ ЖАЛИ!

                        БРАНКИЦА  ЈОВИЧИЋ  9/2.

             СТОП МИНАМА  - ПРЕДНОСТ ЖИВОТУ

Једнога дана

на бојном пољу,

десило се нешто

на дјечакову невољу.

Играо се с мином,

то није смио,

и руку је тада

изгубио.

Мина је

окрутна била

и његов живот

тада је угасила.

Предност животу

треба дати,

на мину никад

не треба стати!

Зато не будите

близу мина,

јер она није

справа фина!

            ТАМАРА ВИДОВИЋ  7/1

ШТЕДЊА

Бицикл Сањи проблем ствара,

Да га купи – нема пара!

Добар савјет даје дједа:

Зато, дјецо, штедјет' треба!

Поче Сања да се мучи

Како штедњи да се учи.

Није, дијете, то наука,

Велика је то навика!

Није тешка,

А злата је вриједна,

Мудро трошиш –

То је ШТЕДЊА!

                                    ЗОРАНА  ЈОВИЧИЋ

                                                            7-1.

ШТЕДЊА

Човјек који ради,

А не сједи,

Може понешто

У НЛБ банци да уштеди!

Дјед ми је рекао,

А послије и тата:

Може да се штеди

Орочено у неколико рата.

Од среће срце може да се следи

Како је добра камата

У НЛБ када се штеди.

Ово је мала прича,

Има ли се још шта рећи

Како се штедњом може доста стећи.

На крају могу само ово рећи:

Ко у НЛБ – банци штеди

Може у кући мирно

Да сједи!

            МАРКО БЛАГОЈЕВИЋ

                                    7/3.

ШТЕДЊА

Децембар је, хладна зима,

Изобиље снијега има,

Крај пећи топле сједи дједа,

У новине с пажњом гледа.

Смијуљи се, браду чешка:

Ко не штеди – то је грешка,

Дјецо, ово треба да знате

Ко мудро штеди – имаће камате!

За новце те, што добићу од банке,

Вама ћу купити лопту и санке,

А прољеће цвјетно кад гране

Отићи ћу и ја до НЛБ банке.

С великом пажњом унук га гледа:

Када са штедњом почети треба?

Да безбрижна вам свићу јутра,

Да не брине те ново сутра –

Ја вам савјет дати могу:

У НЛБ штеди од малих ногу!

           БРАНКИЦА ЈОВИЧИЋ

                                       9/2.

СВЕТОСАВСКЕ РАДОСТИ

Свети Сава је био учитељ

своме народу, српству цијелом.

Причао није много,

крчио је стазе дјелом.

Мотрио је својим Светим оком

да међу браћом слога влада,

јер гдје има слоге,

ту народ не пропада.

Он је међу нама

утврдио љубав, срећу, слогу,

и још нас је научио

како да се молимо Богу.

Саградио је школе

да народ прибира знање,

и научио нас је

да је знање највеће имање.

Подиг’о је српске земље,

саградио манастире,

да у њима калуђери

српску вјеру шире.

Дјецу је упућивао

на оно што добро је

и да љубе драге

ближње своје.

И за сва та добра дјела

што остави роду свом,

прослављен је Свети Сава

у православљу нашем цијелом.

                   СЛОБОДАН ВУКОВИЋ          7/2

    Породица без насиља

        Када насиља у породици не би било

                   било би боље за све нас,

                   било би боље за родитеље,

                   и за малу дјецу био би то спас.

                   Јер малој дјеци треба пажња

                   њима је мајка највише важна.

                   Да их пази, да их мази,

                   да са њима у школу одлази.

                  

                   Да их савјетује, да их схвати,

                   да их сваки дан до школе прати.

                   Да их тјеши да не пате,

                   да их научи да неке ствари схвате.

                   Да им спреми одијело,

                   да их облачи,

                   да им постави јело,

                   да им млијеко помлачи.

                   Да им дјетињство буде бајка

                   све то мора да издржи мајка.

                   А и тата нам је важан,

                   за посао јак и снажан.

                   За књиге, за одијело

                   мора да заради тата.

                   За пиће, за јело

                   и за кућна врата.

                  

                   За пећ и за дрво

                   то треба да заради прво.

                   За кућу лијепу као дворац

                   све то треба урадити тата - борац.

                  Али морамо да напоменемо алкохоличаре и пушаче,

                  себе самог и природе загађиваче.

                  Такође ћемо да напоменемо онога ко дјецу туче,

                  ко дјецу шамара и за косу вуче.

                  Има људи који се пијани кући враћају,

                  а дјеца то скупо плаћају.

                  Има људи који воле цигарете

                  више него сопствено дијете.

                 

                  А ви, родитељи, волите своје дијете,

                  а не алкохол и цигарете.

                  И чините добро, јер дијете вашим стопама крене,

                  Оно је на вас од главе до пете.   

                   

                                         Вида Панић
                                                                                    9.3

                        ПОБИЈЕДИ МИНЕ ЗНАЊЕМ О МИНАМА

Мораш да знаш…

Са минама се није паметно играти,

када се наљуте, оне су злочесте

и можеш својим животом платити.

Мораш да знаш…

Када видиш жуту траку

на којој пише „Пази! Мине!“

склони се са тога мјеста,

јер знаш да мине

нису ни добре ни фине.

Мораш да знаш…

Мине су ружни остаци рата,

много су живота у рату однијеле,

али да ти ја о томе више не причам,

о томе ти више рећи може

дјед или тата.

Мораш да знаш…

Мине се најчешће на прсте не броје

и имају на себи много бора.

Нико не воли да види мину,

била она ма које боје.

И нека знају сви људи овога свијета,

и дјеца, и мајке, и баке, и деке,

када виде чудне зелене ствари неке,

нека се одмакну од тога мјеста,

јер мине нису ни добре ни лијепе.

            СЛОБОДАН ВУКОВИЋ

                                    7/1.

МОЈ  ГРАД – КАРНЕВАЛСКИ  ГРАД

У граду пјева весела клапа,

Хором диругује Пипи Чарапа.

Изашла Алиса из свога свијета,

По граду моме сада се шета.

Пожурите, дјецо, на овај бал!

У нашем граду сада је карневал!

Ово пропустити сада је штета,

Уз страшну шкрипу и Пинокио се шета!

Одједном гомила лијепе дјечице –

Па то је дружина Пере Квржице!

Поворци овој никада краја,

Ево и једнога страшнога змаја.

Усред овако лијепога дана

У колони је и седам готована!

Свако дијете карневал очара,

Ту је и свих десет гусара.

Све позната то су лица

Из бајки и пјесмица!

Иако нема нигдје мрака

Нашла се ту Рога Бака.

Дилеме нема, чуде се дјеца,

Без патуљака иде Сњегуљица!

Са врећом поклона, а брада сиједа,

Аплауз за једнога Мраза Дједа!

Овдје нико не зна за јаде,

Забава ово је за старе, младе.

Пожурите, дјецо, на овај бал,

Једном у години буде карневал!

                    БРАНКИЦА ЈОВИЧИЋ

                                                9/2.






РЕПУБЛИКА СРПСКА

Република Српска

је наша мајка

и она је лијепа

као нека бајка.

Републику Српску

треба вољети знај,

тој љубави никад

не треба доћи крај.

Републици Српској

сви се диве,

зато у њој

сви срећно живе.

Република Српска

никада не треба да пати,

сви који живе у њој

то морају знати!

                   МАРИЈАНА  ЂУКИЋ  
                                                   7/1

   ПОЗДРАВ ПЈЕСНИКУ

К’о пјесник се не знам снаћи,

Не умијем риме наћи.

Ко стихове лијепе ствара,

Тај мора да има дара.

Здравицу ја казујем сада,

Иако сам јако млада,

К’о домаћин неки прави,

Мада нисам за такве ствари.

Ал’ рећи ћу ријеч – двије:

Што гост наш сте – драго ми је!

                       Зорана  Јовичић  
                                              7/1

ПРИЈАТЕЉСТВО

Кад имаш тајну неку,

А немаш код себе ни брацу ни секу,

Све тајне своје

Реци другу своме.

Кључ од туђег срца нађи

И сваком у душу

Ти полако зађи.

Нека тајну осјете твоју,

А сви нека и теби

Подаре тајну своју.

Срећу никада немој крити,

Јер пријатељство

Није лако заслужити!

    

                         Горана Недић 7/1

            ЈЕСЕЊА КИША

Пада киша, низ прозоре лије

и напољу јаки вјетар бије.

Сада киша пада сваког јутра

и вода је у ријекама мутна.

Када је вријеме ружно,

све је некако тужно.

Вјеверице траже љешњак и жир

па ће и оне имати мир.

Без лишћа су остале гране

и у томе има нема мане.

Киша ће ускоро проћи,

љепши дани ће нам опет доћи!

                       БОРКА АЛЕКСИЋ  7/1

ПЈЕСМА О БУБАМАРИ

Ујутро се будим,

А увече спим,

Као мала бубамара

По ливади летим.

Цвјетови миришу,

А мирис се шири,

Као мала бубамара

Ја мирис осјетим.

Када кући дођем,

Ја одмах спим,

А цвјетови миришу,

Ја мирис осјетим.

                        Слободан Вуковић 7/2

ЗИМА

Дошла је зима, пахуље лете,

а стара бака џемпер ми плете.

Сва је природа обукла бијело

свјетлуцаво одијело.

Дјечица иду на оближњи бријег,

и тамо је пао снијег.

Низ брежуљак јуре санке и скије

играју се дјеца, Сњешко се смије!

Куће под покривачем бијелим спавају

и зимски чаробни сан сањају.

Кристални лед напољу влада,

воле га дјеца сва, па и мала Нада!

Пахуљице небом лете

као пчеле кад пролете.

Обрашчићи дјечији од хладноће се румене,

а њихови носићи попут паприке се црвене.

Храстова дивна зелена шума

бијела је сада као овчија вуна.

Понегдје промрзли пролазник прође,

он једва чека да у топли дом дође.

                  ДАНИЈЕЛА ПАВЛИЧЕВИЋ 
                                                           7/1

            СЈЕВЕРЊАЧА

Сада на небу

једна звијезда

сија.

То је Сјеверњача

са својим

крацима!

Она пут освјетљава

свима,

знај!

И Мјесец поред ње

шири свој

сјај.

Поносна на

свој посао

бајни,

она нам доноси

прегршт

тајни.

           ТАТЈАНА НЕДИЋ

                                    7/2